Glas Rusije: Mrvice za kosovske Srbe

Pojam „narod Kosova" po svemu sudeći uveo je u opticaj bivši predsednik SAD DŽordž Buš mlađi, autor besmrtnog aforizma „Vels? A u kojoj je to zemlji?".

Tako je „narod Kosova" jedan od najslobodnijih na svetu. Slobodan od posla, toliko da čak zvaničnici pokrajine, kojima je svojestveno da prave od komarca magarca, govore o katastrofalnom nivou nezaposlenosti u pokrajini - od 45%.

Ispod granice siromaštva na Kosovu živi otprilike polovina stanovništva. Ipak, vlada u Prištini izdvaja novac za razvoj opština u kojima žive Srbi. Prvo se govorilo o 5 miliona evra, sada već o 13. Ako je prvo motivacija bila maglovita - navodno „integracije" radi, sada se govori konkretnije - za investicije u infrastrukturu i potrebe građana. Ispada vrlo velikodušno, mada je, najverovatnije, inicijativa realizovana pod pritiskom i uz pomoć različitih međunarodnih struktura – jer je na pomolu Generalna skuština UN, gde će se razmatrati kosovsko pitanje.

Kosovski Srbi, između ostalog, već su više puta izjavili da prištinski novac neće uzeti. Pitanje zašto oni dosledno odbijaju „milostinju" vlade Kosova? Radi se o tome da ako se pažljivije pogleda na ovaj gest dobre volje, postavlja se niz pitanja:

Kao prvo, u mnogim opštinama za koje su izdvojena sredstva, postoje paralelni organi vlasti - srpski i oni koji su seli u kancelarije posle poslednjih kosovskih lokalnih izbora, koje Beograd nije priznao. Ovi organi, razume se, između sebe kontriraju. Kome će Priština poveriti da rasporedi ovaj novac? Odgovor je izgleda jasan.

Kao drugo, pod „potrebama građana" lokalni lideri koji rukovode Prištinom, sasvim lako mogu da shvate otvaranje novih predstavništava kosovskih vlasti. Prošli put otvaranje kancelarije „vlade Kosova" u severnom delu Kosovske Mitrovice dovelo je do ljudskih žrtava.

Na kraju krajeva, nije jasno kako se može pomoću novca potčiniti deo pokrajine koji se u principu tebi ne potčinjava. Osim pojačanim finansiranjem bezbednosnih struktura, tim pre što i ministar policije Kosova Barjam Redžepi, kako sledi iz njegove nedavne izjave, nije protiv rešavanja problema celovitosti samoproglašene države sa oružjem u rukama. Nije džabe on jedan od bivših lidera terorističke OVK, što znači, on iz iskustva zna kako da se efikasno potroši novac na nasilje.

Sada je situacija u pokrajini prilično mirna, ali Albanci će ponovo napasti Srbe kada dobiju signal sa Zapada, upozorava u intervjuu za Glas Rusije jedan od lidera kosovskih Srba, zamenik predsednika Skupštine zajednica opština Kosova i Metohije Marko Jakšić. Što se tiče finansijske pomoći, Priština nema novac za Srbe koji žive u pokrajini. To što će biti izdvojeno srpskim opštinama je novac sa Zapada, kaže naš sagovornik.

Albanci će najpre da pokušaju da novcem, da tako kažem, kupe Srbe. Na žalost, do sada ove dve godine kako je došla da tako kažem proevropska vlast u Srbiji, Kosovo je na taj način faktički pridobilo  Srbe južno Ibra. Srbi su izašli na te lokalne albanske izvore, čime su na neki način priznali takozvano nezavisno Kosovo. I iz tog razloga Hašim Tači misli da opet na isti način, po istom receptu, ulaganjem novca u Sever Kosova, ili bolje reći kupovinom glasova, jer te pare se pre svega daju Srbima koji treba da izađu na izbore, znači na taj način ovaj samozvani predsednik vlade Kosova misli da faktički taj deo veže za Prištinu. To jest, da tim novcem kupi naklonost Srba. Na žalost, u osnovnom delu Kosova je to bilo uspevalo. Ja pretpostavljam da se to neće desiti na Severu Kosova. Uspevalo je bilo pre svega ne zato što Srbi nisu nacionalno osvešćen i državotvorni narod, nego zbog politike Beograda. Beograd je računao da može da ima i Kosovo i Evropsku uniju. Pokazalo se to kao nemogući projekat, upravo iz razloga što je Beograd dozvolio da EULEKS dođe i podizao je Srbe južno od Ibra da izađu na te izbore, što se bukvalno sada vraća i vratilo kao bumerang.

Razgovori o dotaciji se vode u kontekstu glasina da se sever pokrajine, naseljen pretežno Srbima, priprema da proglasi nezavisnost od Prištine. Situaciju pojašnjava Marko Jakšić.

Naša ideja je da je Kosovo i Metohija deo države Srbije i na nama, pre svega na Srbima koji živimo dole na tom prostoru je da ne  dozvolimo da nam Zapadne zemlje, to jest zemlje Evropske unije i Sjedinjene Američke Države, otmu taj deo naše teritorije. Tako da nikakva podela, odvajanje Severa Kosova od ostalog dela Kosova ne dolazi u obzir, imajući u vidu da je i po ustavu države Srbije Kosovo naša teritorija. Od Londonskog mira 1913. godine ova teritorija se nalazi u sastavu države Srbije i niko nema prava da nam posle skoro sto godina otima ovaj prostor, koliko god da je jak i koliko god da je naružan. Ovo se misli pre svega na zemlje Zapada. Ova ideja je loša ideja pre svega za državne i nacionalne ciljeve Srbije, zašto bismo mi delili nešto što je naše, to je i ideja koja je promovisana ne znam ni sam odakle i iz kojih izvora. Zvanična Priština po meni možda i nije toliko uplašena, jer sam čuo da je ova ideja za takozvano odvajanje Severa Kosova za njih pre svega dobra ideja. Taj severni deo Kosova čini samo od četiri do pet posto teritorije Kosova, to je najgori deo Kosova i Metohije i jednostavno bi Albanci drage volje mogli da se odreknu svega toga, imajući u vidu da bi najlepši, najbolji deo Kosova faktički ostao njima. Zato i kažem, mislim da jedna takva podela pre svega ide Albancima na ruku, jer zaboga, daju samo mrvice, a uzimaju ono što je najbolje.

Naš sagovornik smatra da formula Beograda, koja se može opisati kao „i Kosovo, i EU" pokazuje svoju nedelotvornost. Što je u izvesnoj meri i logično, ne sme se postati član organizacije u kojoj svaki drugi predstavnik poziva Beograd sa se pomiri sa novim političkim realijama u regionu, tačnije sa nezavisnošću Kosova.

Po pravilu, čvrsti stavovi ne izazivaju glasine. Da je da, a ne je ne. Spekulacije na temu da je Beograd spreman da prizna nezavisnost svoje južne pokrajine pojavljuju se sa redovnošću kojoj bi pozavidela i zvezda džet-seta Paris Hilton. I posle posete nemačkog ministra inostranih poslova Gida Vestervelea Beogradu pojavila se informacija povodom novog cenjkanja između EU i Srbije. Tobože Nemci su predložili eksteritorijalnost srpskih manastira u pokrajini, poseban status za Srbe koji žive na jugu Kosova, i izvesan status-kvo za Srbe na severu - sve to u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova. I ne radi se o tome što je Tadić posle izvsnog vremena ponovo izjavio da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

Radi se o konkretnim stvarima: recimo, u srpskim selima Albanci ruše ili kamenuju nove kuće za Srbe, koji rizikuju da se vrate u pokrajinu. Prištini je jednostavnije da otvori još jednu novu kancelriju, čija će glavna funkcija biti izdavanje dokumenata, koje neće primiti bar polovina država na našoj planeti. Beogradu je jednostavnije da izjavi da ne priznaje Kosovo, istakavši se rečju „nikada". Jednostavnije nego da učini nešto realno sa srpskim selima na Kosovu, kuda se stanovnici jednostavno plaše da se vrate.

Ili kosovska vlada ima autoritet samo za to da s vremena na vreme leti u Njujork da dokaže samostalnost zemlje? A za to da smiri svoje sugrađane, koji su za razliku od Njujorka na pola koraka, resursa nema?

I za šta u tom slučaju ima dovoljno autoriteta Beograd?

(Glas Rusije)